17. фебруар.
Много суза и много јецаја на литургији тог јутра.
Прогласили су своју јднострану независност, а светски моћници нису били лењи па су им одмах дунули ветар у једра. На нешој телевизији "Друг Тито и ја", ауто-трке... Нико ни да спомене шта се дешава у јужном делу Србије. Сви сем српско-америчких програма који су били директно укључени.

Кренули смо са луцидном идејом која је многима деловала немогуће и неостварљиво... За све је деловала утопијски осим за оне који су у вери и србству. Неколико бројева телефона, кратких разговора и те недеље, 17. фебруара испред америчке амбасаде било је неколико хиљада људи. Нисмо могли да им дозволимо да седе у нашој земљи и нашој кући и уништавају нас. Поприште зла у центру Београда! Знали смо, за разлику од разјарене руље, да их не можемо отерати силом. Знали смо да се амбасада и снима и слуша како изнутра, тако и споља најсавременијом техником и технологијом. Знали смо и заветовали смо се својим главама да нећемо одустати и нећемо издати.

Мало ко је разумео да смо са тим протестом успели да помиримо навијаче и полицајце. Сам Бог је спојио једног бившег полицајца и бившег хулигана и истих рана и исте везаности за Космет. Мајор Скадар и Владица Симоновић - Симона! Ко каже да полиција и навијачи не могу заједно?!

Наравно, хулигане и не сматрамо за навијаче, они су само маргиналне појаве које се труде да на сваком месту исказују своју ишчашеност. Они ни не знају до Обреновца да дођу (трезни), а камо ли да знају где је Космет .За манастир не знају, у цркву не умеју да уђу а о чојству и јунаштву су једино у књигама читали. Ако су уопште и читали.

Шест ноћи и седам дана смо трпели хладноћу, ветар, сунце, смог, разне провокације... Да би смо у недељу и у четвртак били на средини у обрачуну полиције и хулигана. Око нас су падали разбијених глава полицајци, новинари, обични људи... Издржали смо каменице, штангле, гумене метке, пендреке, сузавце, све што је летело око нас мирно и достојанствено опстајући ту као крајпуташи.

Нас је чувала икона Господа Исуса Христа која је била изнад нас, ми смо чували њу, повраћену србску територију, наш барјак и Мајора Скадра... И сам Бог је чувао нас.

Амере нисмо могли отерати силом. Они могу за један дан да окрече, змене прозоре и врата, поново врате свој барјак и купе нов намештај. Могу јер су земаљска сила. Имају авионе, тенкове, новац, плаћене војнике моћ и сва остала ђавоља средства.

А ми? Наши војници не примају плату. Ми смо сви војници. И Мрки... И Гром.... И Шарени... И Јелена и Драгиша, и Стефан... И жене и деца, и старци и старице... И очеви и мајке и професорке и ватрогасци и... сви! Супроставили смо им се оним што они немају, где су једино рањиви - недостаје им и никад нису ни имали нити ће имати: свест, савест, вољу и ВЕРУ. Сва техника без људског фактора не вреди ничему, јер ју је човек створио а само зликовци је могу употребити против човека.

Основна ствар коју смо замислили - успели смо да остваримо. Амери су отишли. Унутар амбасаде - што је нечувено - били су маринци у маскирним униформама, који су и убили Зорана Вујовића из Чаглавице. То је апсолутно тачно. Сви су отишли.
Амери у свој пакао а Вујке пред Лазара у Небеску Србију.

Делимично смо успели и у другој намери. Помирити полицију са масом, јер су они момци који ће први сутра, кренути на Космет. Свака им част на томе јер они нису трговци национализмом и трговци ранама.
Не показује се овде, у Београду ко је ко, већ ако Бог да, на Космету. Тренутно у Србији постоје два света. Дизниленд за кловнове и земља за јунаке. На нама је коју ћемо да изаберемо. Ако смо Срби, урадићемо исто што и Лазар.

Као што су некад јањичари били најопаснији, тако и данас америчко-европски вазали, највећи окупатори нашег народа нису могли бити мирни. Добили су наређење да наш миран и светосавски протест прекину и сакрију срамоту велике америке која је пала пред шачицом обичних људи.
Неколико хамера, лисице, машинке... Ухапсили су Мајора, ветерана рата, поломили његова колица, и још тројицу најупорнијих. Претресани су нам станови, куће, канцеларије, испитивани родитељи, узете нам изјаве и ослобођени до... Док поново не одлучимо да подигнемо главу и погледамо ка небу.
У претресу су нам пронађена четири џака вере, два сандука воље и неколико србских срца велике разорне моћи.

Ми, мали Срби, подсећамо американце, да смо најстари народ на свету, најталентованији и да нас Бог никад није остављао и никад неће ни оставити.
Како вам обично започиње дан? Шта прво учините? Укључите светло и пустите радио да видите шта има ново у свету или временску прогнозу, а можда вам и пусте омиљену песму док спремате доручак на електричном шпорету и док укључујете рачунар да проверите да ли имате нову електронску пошту.
Док телефоном договарате куповину нове подморнице и лет за децу хидро авионом сетите се Срба!
Ништа од тога не би имали да није било Николе Тесле, Михајла Пупина, не би знали шта је подморница да није било Огњеслава Костовића Степановића. Анштајн вам је нико и ништа без Милеве Марић.
Срби су вас, господо драга, научили како се игра фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка и тенис, господо, - ТЕНИС.

Мислите о томе...

У име Фамилије Србских Навијача

Ана Јовановић