Године 1854. Велики бели поглавица у Вашингтону понудио је куповину великог дела индијанске земље, а индијанском народу обећао резерват. Одговор поглавице Сиетла, који овде у целини доносимо, убраја се у најлепше и најдубље мисли које су икад срочене о човековој околини.

Такво нешто сасвим нам је страно. Ми не поседујемо свежину ваздуха и бистрину воде, па како их можете купити? Сваки је делић ове земље свети моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме, свака мајушна буба - свети су у мислима и животу мога народа. Сокови у дрвећу прожети су сећањима на црвеног човека.

Када мртви бледоликог оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу која им је дала живот. Наши мртви никад не забораве своју предивну земљу, јер она је мати црвеног човека. Део сам земље и она је део нас. Мирисаве траве су нам сестре: јелен, пастух, велики орао - браћа су нам. Стеновити врхунци, сочни пашњаци, топло понијево тело и човек - све припада истој породици.

Кад Велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу, превише од нас тражи. Велики поглавица поручује да ће нам пронаћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац, ми њему деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу, али неће то бити лако. Ова је земља нама света.

Ова блистава вода што тече брзацима и рекама није само вода, већ крв наших предака. Ако вам продамо земљу, мора се сетити да је ова вода света, мора рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру казује догађаје и успомене из живота мога народа. Жубор воде глас је оца, мога оца.

Реке су наша браћа, утажују нам жеђ. Реке носе наше кануе, хране нам децу. Продамо ли ову земљу, морате се сетити и учити да су реке наша, а и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте брату пружили.

Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исти као и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат, већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца, и не мари због тога. Одузима земљу својој деци и није га брига. Гробови његових отаца и земље што му дјецу роди - остају заборављени. Према мајци земљи и према брату небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити само пустош.

Не знам. Наш се начин живота разликује од вашега. Од погледа на ваше градове, црвеног човека заболе очи. То је можда зато што је црвени човек дивљи и не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће, или дрхтај крила мушице. Можда зато што сам дивљи - напросто не схватам. Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути усамљени крик козорога, или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много... Индијанац воли меки звук ветра када се поигра површином мочваре, и мирис поветарца, освежен подневном кишом или боровином.

Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо дели исти дах - животиња, дрво, човек. Свима је тај дах потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, имун је на смрад. Продамо ли вам своју земљу, морате се сетити да нам је ваздух драгоцен, да ваздух дели свој дах са свим животом, који одржава. Ветар што је моме деди дао први дах, прихватиће и његов последњи уздах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу, као место на које ће и бели човек моћи да дође да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа.

Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћу да испуните овај услов: бели човек се мора опходити према животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем другачији живот. Видео сам по преријама хиљаде буфала које је бледолики оставио, устреливши их из јурећег воза. Дивљак сам и не разумеме како гвоздени коњ, из којег сукља дим, може бити важнији од буфала, којег ми убијамо само да бисмо преживели.

Шта је човек без животиње? Кад би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености духа. Што год задеси животиње, убрзо снађе и човека. Све је на свету повезано.

Мораћете учити своју децу да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштивали земљу, казаћете им да је земља богата животом предака. Мораћете учити своју децу исто што и ми учимо своју - да нам је земља мати, што снађе земљу, снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу, пљује на себе сама.

Земља не припада човеку, човек припада земљи. То добро знамо . Све је у међусобној вези, као што је породица сједињена крвљу. Све је повезано. Није човек творац тканице живота, већ само влакно у њој. Оно што уради са тканицом, чини и са собом.

Чак ни бели човек, чији бог крочи и говори с њима као пријатељ с пријатељем, неће избећи заједничкој судбини. Можда смо, ипак, браћа. Видећемо. Једно знамо сигурно, а то ће и бели човек једном морати да схвати: наш бог је исти бог. Можда мислите да и њега можете поседовати, као што се спремате да узмете целу нашу земљу. Али нећете! Он је бог људи и његова је милост једнака за црвеног и за белог човека. Ова је земља њему све. Оскрвнути је, исто је што и презрети њеног створитеља. Белих ће људи нестати, можда чак и пре него осталих племена.

Прљајте само свој лежај и једне ћете се ноћи удавити у власитом измету. У свом ћете нестајању пламтети у огњу бога који вас је довео овамо и неком необјашњивом наканом дао вам власт над овом земљом и црвеним човеком. Таква се судбина нама чини бедном.

Не разумемо зашто се убија буфало, зашто се кроте дивљи коњи, зашто је у дубини шуме толико људског воња, зашто је поглед на зелене брегове растрган жицама што говоре. Где су гуштици? Нема их више. Где је орао? Отишао.

Правом живљењу је крај. Наступа борба за опстанак.