Oпште је мишљење да су сукоби на максимирском стадиону, у предвечерје рата, били јасан показатељ куда иде југословенска држава и како ће се мењати њене унутрашње границе. Крвави грађански рат, кога су још седамдесетих предвиђали западни геополитичари, десио се годину дана касније као директна последица деценијског потискивања унутрашњих тензија, нетрпељивости и економске неусклађености бивших југословенских република.
Грађани СФРЈ, који су веровали у Титов Дизниленд, били су искрено и дубоко изненађени насиљем виђеним на Максимиру, иако се данима пре меча најављивао такав епилог. На Дан безбедности, 13.5.1990. године, новоформирана Туђманова власт извршила је тоталну чистку Срба из МУП-а Хрватске, служећи се сукобом навијачких група. Из прочишћеног МУП-а настаће нуклеус оружаних снага Републике Хрватске које ће починити бројна злодела над српским становништвом. Никада одиграна утамица Динама и Звезде био је један од серије инцидената какви су се осамдесетих догађали када би играли клубови из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Оно што су једни другима поручивали навијачи осмислили су и пласирали исти који су их називали  "шачицом екстремиста", као и њихови инострани ментори који у најновијој фази прекрајања граница пропагирају " заједнички улазак земаља западног Балкана у евроатлантске интеграције". Што су пре двеста година били фрајкори у аустријској и јаничари у отоманској армији, биће корисне будале у " мировним мисијама" од Кабула до Порто Пренса.

Карактеристика већине ексцеса у Винковцима, Осијеку, Загребу, Задру и Сплиту, како у последњој фази постојања Титове Југославије, тако и данас, када се српски тимови и репрезентације састају с хрватским тимовима и репрезентацијама у европским и регионалним такмичењима, јесте директна веза тамошње власти или неких њених структура и навијачких група. За разлику од српских навијача које је тешко ујединити, хрватски се лако хомогенизују када им у госте долазе Срби. Како је било пре петнаест година, тако је било и пре неколико месеци на реваншу Купа купова Загреб-Партизан. У првом случају су источну трибину заузели припадници Торциде и Армаде, а у другом су БББ масовно отишли на рукомет. Слична посета је била и пре три године када су кошаркаши Партизана малтретирани у оквиру Евролиге или када су навијачи различитих хрватских клубова масовно отишли у Крањ на финале Европског првенства у ватерполу које је одиграно у крајње нерегуларним условима. Према томе, ништа се ново не дешава сем што српског читаоца могу изнервирати хорско чуђење, снебивање и ограђивање београдских медија. Читајући штампу и гледајући телевизију човек се просто не може отети утиску о тоталној некомпетентности и злонамерности српских новинара који живе од пласирања лоше упакованих неистина и флоскула из седамдесетих година прошлог века- као да у међувремену није било ратова, убијања, протеривања, пљачкања и мењања граница. Можда су нам нехотице  учинили услугу нападајући новинаре из Београда и Вршца који су у Загреб кренули као на излет , да би дан касније, након инцидената у којима су и сами били повређени, снисходљиво наступали на београдским и ( посебно) загребачким телевизијама. Цена уласка у "евроатлантске интеграције" мери се количином изречених лажи, бескарактерношћу, бескичмењаштвом и медиокритетским приступом социјалној тематици у чему су србијански медији-некада самоуправни, а данас демократски-шампиони.

Ништа боље нису ни управе српских тимова које се ограђују од навијача и " политички некоректних" играча ( случај Гуровић), како не би поквариле иначе " хармоничне односе" с колегама из Хрватске, које намерно праве организационе пропусте како би српске екипе играле под појачаним притиском. За ових петнаест година се ништа није променило у главама људи који воде српске клубове и националне савезе, док код Хрвата имамо и онда, а и сада , јасно изражену националну свест, што је апсурдно знајући да су Хрвати нација колико и Бошњаци, дотле код православних Срба имамо аљкав приступ националним симболима и недефинисаност на свим нивоима. Показало се да су отпали Срби добили какву-такву државу - као награду за подривачки рад - док се код нас ради на даљем растакању и прогањању сваког ко национално размишља, било да је реч о национално свесним навијачима, било да говоримо о раду институција које у свом називу носе префикс "националних".

Разлика у приступу се могла уочити и у време док се живело у заједничкој држави. Са западне или источне трибине београдских стадиона ретко су се или никад чуле увреде упућене гостујућим играчима и навијачима, док је то било правило када је реч о публици у Хрватској, чак и ткз. " друкерима" који су дочекивали београдске тимове и навијаче арсеналом најгорих псовки. Ваљда је тако морало бити обзиром да је Београд грађен као југословенска, а не српска, престоница. Српска сервилност с једне, и тобожња смртна увређеност са шокачке стране, представљају две стране медаље овог садо-мазохистичког односа. Хрватске јавне личности које су своју популарност градиле на најприземнијем антисрпском пљувању добијају значајан простор у београдским медијима, а блазирани, зомбирани и обескорењени Срби иду на њихове концерте, промоције књига и теревенке.

На исти начин на који је део Западних Срба поунијаћен, покатоличен и расрбљен у протеклих триста година, актуелна власт у Подгорици и псеудоинтелектуални кружоци активно раде на разбијању српског корпуса у некадашњој Србској Спарти. Данас је ствар лепог васпитања да на Цетињу (некада Цетињу Петровића, првим слободним српским простором у мору отоманске , венецијанске и аустријске окупационе зоне) када гостују Партизан и Звезда безумници урлају "Уби Србина!". Ваљда би побили и своје претке који су се Србима сматрали и који су за српску слободу и уједињење вековима лили крв. Погрешно је те несрећнике и слабоумнике звати Црногорцима. Зна се шта су и ко су били прави Црногорци. Зна се шта су сматрали својом баштином и на коју су се традицију наслањали. Ове расрбљене треба звати титогорцима, цикетанима, габељима и локалним јајарама. Не треба каљати славно црногорско име титогорском пасмином насталом пре шездесет година.

Пре два и по века дубровачки католици су себе сматрали Србима римског закона и славили су Немањиће као своје земљаке православне вере. Кад би данас неко отишао у Дубровник и рекао им да су настали од Срба из залеђа, лоше би се провео. Тако је са свим српским конвертитима, не могу се ослободити јаничарског синдрома, хтели би да буду већи католици од папе и већи Турци од Турака.

Зашто се Максимири стално понављају Србима? Зашто калкуланти из спортских савеза праве регионалне лиге у којима се не гарантује сигурност нашим тимовима и навијачима? Какво је то такмичење где је утакмица пре војевање него спортско надметање? Која је сврха гурања у исти кош с нашим највећим мрзитељима, отпадницима због којих је немогуће успоставити српску националну државу на њеним историјским и етничким територијама? Којима су ближи Шиптари него људи с којима деле исти језик и порекло.

Масовна туча тог мајског дана пре деценију и по требала је да буде последње упозорење православним Србима да не наседају на политичке магле које се у редовним интервалима пропагирају из центара светске моћи. Као што се пројекту југословенства и Југославије пришло неопрезно, некритички и неаналитички, тако се и данас понављају исте грешке са тобожњим уласком у " европски клуб богатих". Као да су богате нације то постале зато што су ушле у ЕУ, а не зато што су вековима стварале јаке националне државе и колонијална царства , што су водиле бројне и крваве ратове. Наивни и глупи Срби верују да их неко чека раширених руку како би с њима поделио своје богатство. Као да је богатство заразна болест која се преноси дружењем у клубу плутократа. Нико не поставља питање како ће изгледати Србија и која је цена " студије изводљивости"? Има ли уопште краја нашим заблудама да су нам пријатељи исти они који су увек ратовали против нас и који су, у најбољем случају, били незаинтересовани за наше патње и недаће?