Џорџ Бернард Шо

Демократска Србија 20. јануара бира свог другог демократског председника. За оне који су заборавили, први је, актуелни Борис Тадић, јер су пре њега сви били председници скупштине са функцијом вршиоца дужности председника или полтрони Милошевићевог ''Србистана''. Полако улазимо, по ко зна који пут, у све могуће апсурде и парадоксе демократије који су набројани до сада, а неке ћемо и сами издвојити. Бићемо позивани да ''Узмемо судбину у своје руке'', гласамо ''ради наше деце и њихове перспективе'', те ''да раскрстимо са мрачном прошћошћу деведесетих''. Трагедија србског националног бића, доживљава, још једну перипетију.


Поред поменутих позива, бићемо преплављени огромним рекламним материјалом, од плаката преко новина све до телевизије. Са зидова одавно недовршених зграда ће нам се смејати стари знанци, у оделима од ''тричавих'' пет просечних плата. И најокорелијим мангупима је досадило да исцртавају ђавоље рогове по плакатима, премда ти рогови представљају праву слику и прилику Србије 2008. Ако и промашите плакат, билборд нећете моћи, јер се ипак за њега платило прилично. На страну то што је тим новцем могла да се помогне србска породица која месечно преживљава(не живи,него преживљава) са 4000 динара. Ако не излазите из куће и ово некако преживите, ТВ бомбардовања нећете никако. Политички маркетинг на телевизији је још скупљи од ''хартијеног'', али исто толико и делотворнији. На свакој телевизији ће нас угостити изнајмљени термини, џинглови са слоганима који ни трогодишњем детету нису занимљиви(''Јул је кул.''), па и по неки концерт који је кандидат организовао(стари добри ''Хлеба и игара''). Махаће се заставама, држати лекције из патриотизма, причати о тужној стварности у којој се налазимо, уз поменуте позиве о будућности и деци. Они смелији ће пак, позивати на егзекуције официра, ампутацију територије, полне,расне,верске,сексуалне и ко зна које више равноправности.

Од свих облика препуцавања, најтрагичнији је отворени студио. Два или више кандидата, крв и нож, оптужбе за крађе и преваре, прозивке о издаји, претње... А ако су случајно два кандидата у коалицији, или недај Боже кумови(што смо виђали), то неће умањити жар борбе. Ипак су ''идеје демократије и људска права'' изнад тих ''малограђанштина''. А кад прођу избори, дође други круг, један врло лако може подржати ''убицу/плаћеника/лопова'' који му је претходно био супарник у, нажалост типичном, препуцавању.

Слободном рачуницом се може предвидети сума од пар стотина милиона динара која ће бити утрошена из државне касе(читај: од нашег новца) на овавкво подсмевање разуму, хијерархији, а посебно староотачким заоставштинама, неретко и самом Православљу, на које ће се многи позивати током кампање.

Ова прича нема слика, довољно је мрачна и без њих. Последице југославизма, комунизма, па лажног национализма узимају данак у транзиционој демократији. Демократији, којој је ''фашиста'' Димитрије Љотић, с правом додао епитет ''јадна'' у безбожној Европи, коју је свети Николај раскринкао.

Срби, читајте књиге својих предака, па ћете знати који пут треба изабрати и како њиме ходити.

Већина данашњих Срба патриота се слаже у једном - Југославија је највећа грешка коју је српски народ направио у 20. веку, а можда и у целој историји. ''Троједини народ'', а посебно ''Братсво и јединство'' довели су до тога, да Срби данас немају решено своје национално питање, да смо ишчезли(и ишчезавамо) са територија које су вековима, па и десетинама векова биле наше. Поводљивим Србима се врло брзо свидела идеја јединства, братства и слоге са другим народима, иако ми те ''братске'' народе нисмо ни познавали, ни у историјско-културном ни у смислу њиховог менталитета. Многи интелктуалци и истакнути људи свог времена, нашли су се у огрмној заблуди. Међутим, постојао је и мали број људи, које с правом можемо ословити великим који су, пре готово 90 година увидели оно што неки ни данас не виде. Овим текстом представљамо три таква човека, два позната, али никад стављена на право место, док је трећи прилично анониман нашој јавности.
Војвода Живојин Мишић

О херојским подвизима нашег славног војводе може се нешто прочитати у књигама које обрађују нашу националну историју. Жућа, како су га од милоште звали, један од највећих српских војсковођа икада, човек чији се маневри проучавају на војним академијама, оставио је неизбрисив траг у нашој ратничкој историји. Поред војничког генија овог српског сељачког сина, красила је огромна интелигенција, далеко већа од свих политичара његовог доба.

Мало је познато да је управо војвода Мишић један од првих који је увидео пошаст југословенства још далеке 1919. године. У разговору са краљем Александром ''Ујединитељем''. Белешку која говори о војводином разговору са краљем сачувао је његов секретар Милорад Павловић, а повод разговора је Мишићева мисија у новоослобођеним крајевима Госпићу,Сиску,Вараждину, Загребу и другим местима. Када га је краљ Александар упитао за мишљење о Хрватима, славни витез је без сумље одговорио: Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Мишић је у истом разговору предложио, да ако се ствари не промене, Хрвати добију своју државу, па нека ломе главу како знају. Када га је краљ питао где ће бити границе ако дође до поделе, Мишић је једноставно одговорио: Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго. Уз све ово, Мишић је краља упозорио да ће се, ако га не послуша, горко кајати.

Краљ га није послушао, а ми можемо још једино да се кајемо и додамо овом великом Србину још по неки епитет.
Јован Дучић

Јован Дучић је несумљиво један од наших највећих књижевника 20. века. Међутим, осим што је иза себе оставио прелепу песму љубави према својој земљи, Дучић се бавио и политичком анализом и то у веома бурном периоду, средином Другог светског рата. И док су у НДХ Срби убијани на начине којих су се и сами СС-овци згражавали, ''Народно-ослободилачки'' покрет(за ослобођење ког народа се борио? питање аутора) је стварао нову Југославију, која се разликовала од претходне једино по томе што је унутар ње Хрватска без Херцеговине, коју је, као и многе територије добила на поклон ''споразумом'' Цветковић-Мачек. Нажалост, поред комуниста, и многи други српски политичари су маштали о Југославији по завршетку рата, неки додуше и са Великом Србијом као федералном јединицом. Једино је Јован Дучић, у својим студијама детаљно објаснио историјски развој југославизма, погубног, понекад више хрватског него српског, али и идола коме се Срби клањају и у кога верују иако нема ничега што би их повезало са тим. У својим текстовима који су излазили у ''Американском Србобрану'' пред сам крај живота, Дучић објашњава, прекорава, али и пророчки опомиње. Треба споменути и анализу психолошког профила Хрвата, као и њихових главних вођа тога доба, који су кокетирали подједнако србофобијом и југославизмом. Ове квалитетне и обимне студије су сакупљене у књигу ''Верујем у Бога и у Српство'', која је морала да чека (привидан) пад комунизма 1991. да би била објављена, јер комунистичке власти нису могле да дозволе да им један ''страни плаћеник'' и ''слуга капитализма'' руши свето ''братство и јединство народа и народности''. Иако објављена готово пола века пре, ова збирка студија објашњава и неке појаве које су биле присутне током деведесетих, а богами су ту и данас. Пре свега, ту је слепило српских политичара, национална учмалост, али и нерешено национално питање, као и глорификација највећих непријатеља овога народа. Онако како је некада Београд дочекивао Кватерника, тако Срби данас са овацијама дочекују хрватске певаче и ''умијетнике'', исте оне који нам тако срдачно, сваком приликом нуде секиру.

Дучићу само можемо захвалити на заоставштини, која ће нам, надамо се, једног дана помоћи да се освестимо.
Крста Цицварић

Крста Цицварић је један од оних Срба који су буквално заборављени, али само у Србији. Енглези су га давно ставили у свој лексикон новинарства. Да, Крста Цицварић је био новинар, пореклом са Златибора. По опредељењу је био социјалиста, што ће многима звучати чудно, с обизиром како излгеда социјализам у данашње време. Не улазећи у полемике о његовом животу, као и о критичким освртима на владику Николаја, можемо слободно рећи да је, такође увидео пошаст југословенства. У листу ''Балкан'' од 21. X 1936 износи, што многима тада није одговарало: критику стварања Југославије, уместо Велике Србије; као и Дучић обелодањује хрватски ''југославизам''; критикује српске политичаре због признавања некаквог ''хрватског питања''.
Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске. Ова реченица довољно говори о озбиљној Цицварићевој анализи. Можемо са приличном сигурношћу рећи да је овај текст један од разлога зашто су га комунисти стрељали 1946, остарелог и слепог.
Остали који се нису слагали са радикалним југославизмом

Поред ова три човека, потребно је споменути још неколико људи који су увидели грешке наше националне политике. Ту је, пре свих Стеван Мољевић, који је, по окончању рата видео Велику Србију, али као део нове Југославије. Требало би споменути и организацију ''Уједињење или смрт'' у којој су неки видели управо противнике југославизма у коме нема места за српске националне интересе. Не треба заборавити да су многи чланови ове организације своје говоре завршавали са ''Живела Велика Србија!'', док је панславизам и југославизам код њих био мање-више маргиналан. После Солунског процеса, одређен број чланова је, нажалост постао поборник комунизма, те је тако и последња линија очувања интереса Срба пала.


Да би смо успешно разумели ситуацију у којој се данас налазимо, потребно је сагледати грешеке из прошлости. Ретроспективно, ту прво налазимо на југословенство у разним облицима. Његове корени се лако могу прозрети, у идејама о ''бијелим'',''црвеним'' и осталим Хрватскама, али што је још битније, треба се упознати са онима који су ишли, у то време, за истином, а не за већином. Само тако ћемо моћи да скупимо снаге и исправимо грешке на које су нас упозоравали. И на крају, остаје само једна порука, цитат Јована Дучића:

Ако држава није национална, онда је само једно велико предузеће, једна велика задруга, али не и - држава.

Добар ден. Ја се зовем Мицко, Мицко Крстев. Ја сум Македонец. Ви сигурно не знате шта то значи? То значи да сум ја онај Србоман из вицева са поголема говорна маната. Зато, мој изговор и није баш најболји. Ама, ћу се трудим, кол'ко могу, да разбрајете што вам зборувам.


Даклем овако, ја сум поносити Македонец. Македонците су онај храбри народ који је имао големог крала Александра Македонског. Е ми смо његови потомците. Нема везе што његова држава била сто километара јужно од мајкате Македоније, и што он није зборувао по македонски, ми знаемо да је наш. Због тога смо у велики конфликт ушли с они Грците.Они зборувају да је Александар њихов, те како то кажу сви светски историчари и антички записи. Ама, ми знаемо да они лажу, 'оће да нам га преотму. Александар је наш,Македонец, он нема ништа с Грците.

Ми Македонци, ми смо едан храбар народот. Ми смо имали нашег цара Самоила, најголемотог балканскотог владара. Он био господар на Бугарска, Србија, Грција, Албанија и многе друге землете. Ми не знаемо много о њему, али знаемо да је бил Македонец. Марко Кралевски е наш големот јунак, ког су Србите преузели и зборвају да је он некакав Србоман. Историјске книгите кажу да је био Србин, но то е лаж, он Македонец.

После славните дани на македонска нација у средни век, дошли Турците и постали господари на Македонија. Но, храбри Македонците се борили против Турците. Ми смо подигли неколико устанака, али историчари их нису забележили. Завера на Македонците е дуга и голема.

У 19. век се појавило солнце на на мајката. ТМОРО, односно ВМРО. То била наша револуционерна организација. Бугарите зборувају како е то њихова организација. Па шта ако е из Софие руководено на рад и ако бугарските официри били главните. Полкловник Протогеров не е бугарин. Ми подигли Крушевски устанак, славна буна против османските злочинци. Големите јунаци били потепани и устанак угушен.

А сад да ви кажем нешто о Србите. То е едан чудан народот. Прво окупирали Македонијата, у средни век, па зборували како смо ми Македонците Срби!!! Онда нам укинули нашу охридску архиепископиу и увели њихову патријаршију. Присвојили све наше храбре синове, од Марка Кралевског па до Јована Бабунског. Увек имали мерак да нас окупирају, од српско-турските ратови па на овам'. Слали њихове попове и учителе да нам кваре децу. Наши храбри херојите се борили са ненаоружани попови. Попови пружали голем отпор, па наше храбре комите морале да узимају ножите и да кољу. И то није било доста Србима, него и своје четнике слали да нас ''ослободе од Турците''. Едан од тих Србоманите био и Мицко Крстев, мој прадед. Он био голем Македонец, могу Срби да зборувају шта 'оће. Они вичу да он био Мицко Крстић, али то е лаж. Њега у турски затвор хтели да ослободе под име Мицко Крстев, ал' он није пристао. Рекао:''Ја несум Бугарин.'' Прави син на мајката Македонија. Даме Груев, такође голем херој. Он студирао у Белграду, и тад га Србоманите звали Дамјан Грујевић. Ама, он е Македонец, и крај.

И данас нам неки Србоманите зборувају како смо ми неки јужни Србите. Ми смо Македонците, синови вековнете културе и историе. Ми немамо везе са Србите, ни с Бугарите. Оно, наша мила заставата личи подоста на јапанску, но они то преузели од нас. Наш език нема никакве везе са српским. Седница на АВНОЈ то рекла и ми у то верувамо. Комунисти доста учинили да се разбије та српската хегемониа.

Браћо, Македонците, шиптари не нападају, но ми ће признамо независност на Косово како еуропејска земла. Ми приватизовали све фабрике, св продали и сад ће будемо део на Европските заједница. Не бригајте, наша Македонија има да буде од свети Прохор Пчињски до Белото море.

Овако нажалост данас изгледа просечно виђење једног ''македонца''. Част свим искреним Србима, који и у овим тешким временима сачуваше српско име у српској Маћедонији.

*Србоман је назив за српског четника из Маћедоније, који су према новој историји,, у ствари плаћеници који су имали за циљ да ''окупирају'' Македонију.

Имамо ли ми културно наслеђе? Бели Анђео,Милешева,Хиландар,Стеван Мокрањац,Станислав Бинички, гусле, народна кола... У року од неколико минута може се направити солидан списак културних тековина Србије и Срба. Култура је ствар која циркулише, кружи, размењује се. Она је истовремено и печат идентитета једне нације, стваралачка снага родољуба. Али шта се деси, ако се сопствене тековине забораве, а крене у слепо помодарство и прихватање свега туђег? Коло је одавно ''сељачка'' игра, ниси уопште ''ин''... Туга

Балкан - део Европе под највећим исламским утицајем. 500 и више година. Исламски утицај је присутан од језика до културе. Авај, Отоманско царство више не постоји, сем у сновима вехабија и сличних. Међутим, много тога је осталог. Векови поробљавања су оставили трагове негде где се најтеже могу прочистити, у култури. Одавно смо навикли на турско-татарско-пакистанске ноте које нам красе радио станице, за којима омладина луди, а кад им се уз то пласира и МБ пиво - оде нација! О музичким квазипојавама би се могао написати омањи докторат, али хајде да се усресредимо на оно што се данас игра. Коло је остало ''привилегија'' само одређених културно-уметничких друштава, млађе генерације и не знају да га играју. Али има нама алтернативе, увезли смо нешто од драгих нам окупатора Турака - научимо наше девојке да врте стомаком, онако како су их паше по харемима терале. Одврнеш адекватну музику, пар лепих девојака и весеље може да почне. Отвориш школу, научиш их да играју оно од чега су им чукунбабе бежале и молиле Бога да их не снађе. Обучеш их са две-три крпице више од њихових ''звезди'' које певају о вешу, и ето нам извозног бренда. Па после се чудимо кад нам земљу зову Србистан...

Иронију на страну, ово што се дешава стварно није у реду. Како једна ''еуропска'' земља може да дозволи овако нешто?! Сами себе убијамо а нећемо да признамо. Као поносимо се Првим и Другим устанком, а овамо дахије и даље уживају као пре 1804. Сад да поново дође стари Фочо, одлично би се уклопио. Синђелић је умро бадава.

Хајде да направимо друштво за очување србских традиционалних кола и игара. Ионако штитимо све и свашта, ово ће ваљда постићи неки ефекат. Направићемо временску капсулу и у њу ставити све наше културне тековине које смо свету подарили. Па кад се Срби опамете, за неодређен број година и отворе је, биће ситно коло све до Стамбола. Само што ту постоји један проблем - хоће ли се Срби икад опаметити и узети своје у своје руке? Или ћемо вечито бити сенка великих сила које су овуда господариле? Од нас зависи, и то није слоган ЛДП-а већ болна реалност у којој се налазимо.

Карађорђе је био слобода.
Милош је био држава.
Слобода се очувати може само у држави.
Слободан Јовановић
Период прве половине деветнаестог века, донео је Србима много значајног када је национални идентитет у питању. После четири века, полако је успостављена држава, укинут феудализам, а Срби полако добијају аристократију и то ону народну, од најистакнутијих људи тога доба. Не може се споменути овај период, а да се не наведу два најзаслужнија Србина тога доба: вожд Карађорђе Петровић и ништа мање важни, књаз Милош Обреновић. На страну њихове борбе и несугласице, обојица су имала исте циљеве, исте идеје и исту љубав према Српству и Србима. Нажалост, ова отворена борба, је почела, а и завршила се убиством – Карађорђевим 1817. и Александровим 1903. Од Мајског преврата и убиства Александра и Драге Обреновић, влада мишљење да се лоза Обреновића угасила. Међутим, једна династија се не уништава за једно вече, ма колико вартоломејско оно било. Потомци Обреновића и дан-данас живе, како они по женској линији, тако и чисто мушки потомци Обреновића.
Легитимни мушки потомци ''угашене'' династије
Када су завереници разматрали кога би требало довести на престо Србије, по извршењу атентата, констатовали су да нема мушког потомства, ни по бочној линији. Истина, нити Милош, нити његова браћа Јован и Јеврем нису имали директног мушког потомства у том тренутку(ако изузмемо краља Александра који је Јевремов праунук). Међутим, очигледно је заборављена чињеница, да је Милош поред два рођена брата, имао и четири полубрата, за које се проверено зна да су имали мушког потомства. Његови родитељи, Вишња Урошевић и Теодор Михаиловић су били, како је и сам Милош говорио ''витобрачни'', те је Вишња са Обреном Мартиновићем имала два сина, Милана и Јакова, а Теодор из претходног брака имао синове Радисава,Радоњу и Радета, где су прва двојица имала мушког порода које допире и до доба краља Милана, а вероватно и даље. Право презиме књаза Милоша је Теодоровић, по оцу Теодору, међутим, он се прозвао Обреновићем, по полубрату Милану, кога је веома волео, а једно време се и потписивао Милош Теодоров(ић) Обреновић. Војвода Милан, син Вишње и Обрена, чувени Карађорђев војсковођа је имао сина Христифора(Ристу), који је умро у Петрограду1825. Не зна се да ли је Христифор оставио потомство, али се зато поуздано зна да је Јаков, други Милошев брат по мајци имао три сина, од којих је један, Ђока, имао директног, мушког потомства у наредним генерацијама, три генерације сигурно, а вероватно и даље. Милошева браћа по оцу, Радисав и Радоња, су имали синова, Радисав два, Радоња једног, али се такође поуздано зна, да су директни мушки потомци постојали у другој половини 19. века. Од Радоњиног сина Благоја, изникло је цело ново братство Благојевића, чији мушки потомци, вероватно постоје и дан-данас.
Треба напоменути, да су претходни бракови Милошевих родитеља, били апсолутно легитимни, јер другачије и не би могли да уђу у црквене евиденције, те не би нам били доступни податци о њима.
Потомство књаза Милоша
Убиством кнеза Михаила, 1868, гаси се директно мушко потомство кнеза Милоша, из Милошевог брака са кнегињом Љубицом. Потомци ''Оца Отечества'' постоје и данас, јер су Милошеве ћерке Петрија и Савка биле удате и имале по петоро деце. Савкин син, Федор Николић се упокојио 1903. године, оставивши иза себе сина истог имена рођеног 1871. Брак Петрије са Теодором Бајићем од Варадије, донео је петоро деце, од којих је син Милош био ожењен, а ћерка Атанасија имала два сина и две кћери. Можемо са приличном дозом сигурности рећи, да потомци Милошевих ћерки постоје и данас, највероватније у Војводини, с обзиром да су обе ћерке биле удате за Србе пречане.
Остало је забележено, и да је књаз, поред осморо деце у браку са Љубицом Вукомановић, имао и ванбрачне деце, и то најмање деветоро. Лоши здравствени услови и разне болести које су тада харале, учиниле су да многа деца умиру само неколико дана или месеци по рођењу. Тако се четворо Милошеве ванбрачне(а исто толико и законите) деце упокојило не напунивши ни пет година. С друге стране, док је боравио у Бечу за време изгнанства, Милош је добио сина(Александар Густав) и кћер(Марија Клара), од две различите мајке, за које се предпоставља да су оставили потомство. Такође, одавно је постојала претпоставка да је Миливоје Блазнавац, први српски генреал, ванбрачни кнежев син.
Потомци краља Милана
Краљ Милан је, поред синова Сергеја и Александра, имао и ванбрачне деце, и то два сина. Један се звао Ђорђије и умро је као дечак у Лозани,а други, Стефан Милан је завршио артиљерску школу у Француској. Стефан-Милан је оставио иза себе сина Мар-Еме Панку Обреновића, који је дао интервју крагујевачким ''Погледима'' 1998. Мајка Ђорђија и Стефана Милана је била Артемизија Христић.
Потомство Јеврема Обреновића
Јеврем Обреновић, председник Савета и управитељ нахија, имао је деветоро деце. Поред сина Милоша, чије ће мушко потомство доћи на власт после Топчидерског атентата, не сме се заобићи Јевремова ћерка Анка. Била је удата за Александра Константиновића, са којим је изродила четворо деце, од којих су Катарина и Александар оставили потомство, како мушко тако и женско. Ваља споменути Анкину унуку Наталију, жену Мирка Петровића, сина краља Николе, са којим је имала петоро деце, од којих је један, Михаило, отац актуелног претендента на престо Црне Горе, Николе.
Закључак
Лоза Обреновића се, као што смо видели није заиста угасила. Потомци великог књаза, његове браће, као и краља Милана, постоје и данас, с тим што им се посвећује мање пажње у односу на Карађорђеве потомке. Улога Обреновића у стварању српске државе после вековног ропства је неоспорна и велика, и њихови данашњи потомци имају права да са поносом изговарају имена својих славних предака.
Напомена: сви генеаолошки податци изнети у овом тексту су преузети из књиге ''Родослови српских династија'' – Радош Љушић, Андрија Веселиновић, Нови Сад: Платонеум, 2002.

Ако сте у последње време у свом граду видели упечатљиве графите на којима стоје натписи типа ''Смрт држави'' и ''Министре на вешала'', као и црвено-црне налепнице са некаквим натписима о анархији, знајте да сте се сусрели са новом политичком фракцијом. Додуше, ради се о нечему крајње неуобичајеном, па чак и за државу каква је Србија. Одувек сте се питали шта значи слово ''А” у кругу, црвено-црни правоугаоник подељен по дијагонали, црна сова, итд, а никада нисте знали шта све ово значи. Овај текст ће покушати да, макар мало, предочи слику о једној новој идеологији, а по свој прилици, најпогубнијој до сада од свих.
Од почетка деведесетих година минулог века, сви смо били сведоци увођења вишестраначја после деценија комунистичке доминације. Почело је доба разних лево-десних партија и странака, неких знаних из прошлости, а неке су стигле пратећи светске трендове. Србија је поново добила старе партијске бољке.

Наша земља је одувек била плодно тле за политичко мисионарење. Долазиле су нам са свих страна идеологије, за које се увек нашао неки Србин који би их ''дочекао''. Било је, а и сада није много другачије, свега: од деснице, конзервативизма, популарне демократије и грађанских усмерења, па све до социјализма, али и екстремних облика левице. Овој последњој идеологији није посвећивано готово нимало пажње, иако њен рад у Србији и међу Србима има традицију од читавог века, а ни њено присуство у данашњој политици није занемарљиво. Само је на њега потребно обратити пажњу.

Све је почело, у далеком нам 19. веку, када су социјално најугроженији на оној страни света на којој чак и сунце залази, решили да побољшају своје незавидно стање. И то веома чудним методама – престаће да раде, а тражиће за себе колико желе. У тој гордости, отићи ће толико далеко, да им Црква постане предмет презира, као и држава, те било каква врста закона и здраве хијерархије. Онда ће се појавити неколико људи, образованих, али професионално анонимних, који ће нахушкати несрећне људе држећи ватрене говоре о слободи, правди и наравно бољим условима за живот. Анархизам је рођен.

Ова ''филозофија'' (ма колико чудно звучао статус анархизма, заиста се сматра филозофијом) била је веома популарна у студентским круговима Европе друге половине 19. века. Још тада је неко дошао до закључка да су студенти веома погодни за манипулисање, па је анархизам добио још једну врсту повереника.

Символи анархизма су крајње упечатљиви, мада ретко ко вам може рећи шта они заправо значе. Најпознатији символ је свакако слово А у кругу, које је дошло од Прудона, једног од неколико поменутих људи. Круг је заправо слово О, а право значење је ''Анархија је закон'' (''Anarchy is Order"). У већини случајева слово А је веће од О, па знак уз мање измене неодољиво подсећа на петокраку у кругу (ако се провуку линије кроз тачке пресека слова А и круга, јасно се добија пентаграм). Петокраки се такође, као и у свим левим идеологијама, поклања велика пажња. Треба споменути и црну ружу (каква је веза са истоименом сектом процените сами), те тзв. ''црни крст'', па онда црну мачку, те већ поменуту црвено-црну заставу која представља анархо-комунизам и анархо-синдикализам (мада је ова комбинација и у широј употреби). Црвено-црна комбинација је анархистима очигледно веома значајна, а ако знамо да сатанисти изводе ритуале у црним одорама са црвеном поставом, све ово добија и додатни смисао. Не треба бити члан ''Менсе'' да би се закључило да ови символи и нису тако случајни, јер је анархизам махом изразито атеистички, и изузетно критичан према Хришћанству.

Вратимо се нашим крајевима. Срби су релативно рано дошли у додир са овом идејом, и то баш преко студената који су у то време студирали у Европи. Све је почело као социјализам повезан са покретом за ослобођење јужних Словена, а случило се и да је Бакуњин, познати руски анархиста, лично познавао Перу Тодоровића и имао велики утицај на њега. Тада су штампани листови Радничка борба, Рад, Пролетер итд, а најрадикалнији ''директаши'' беху усто организовали штрајкове, окршаје са полицијом, трудећи се да изазову свеопшти хаос. Јавио се и нихилизам као вид тероризма, против кога се и тадашњи закон у великој мери морао да бори. Међутим, временом, анархо-идеологије су почеле да слабе, како у Србији тако и у окупираној БиХ. Из данашње перспективе, тешко је стога рећи колико има нихилизма у Сарајевском атентату, те у ''Младој Босни'' уопште. Све у свему, до краја Првог светског рата, анархизам ће бити замењен комунизмом, који ће доминирати све до фамозних деведесетих.

Почетак 1990-их, међутим, донео је много промене, не само на пољу политике. У Југославији баријера страним утицајама није било одвише, још мање здраве селекције (мада ни данас није боље) за разне покушаје измене националног идентитета, Срба пре свега. Anarchy in the UK је била омиљена песма многих наших генерација, а ретко ко би данас могао рећи нешто више о томе. Култура је један од видова пропагирања овог правца, а музика пре свега. Ако се зна, а зна се, да музички правац Punk позива на дрогирање, алкохолизам, и надасве недолично облачење, а да су управо овакви састави спомињали анархију, идеје некакве лажне слободе и слично, онда је у Србији то, као и све западно, доста прихваћено. Ту су још и подршке хомосексуализму и осталим бизарним облицима сексуалности, легализацији наркоманије, за које се анархисти залажу, било директно или посредно, кроз музику, публикације и остале облике пропаганде.

Ко би у мору застава тог петог октобарског дана, приметио једну која је мало одударала од свих тробојки и барјака ДОС-а? Поменута црвено-црна застава није била знамење ни једне странке тадашњег ДОС-а, а ни СПС, али се ипак беше појавила. И то у маси такозваних демократа, ''октобарских револуционара'', те твораца некакве ''другачије Србије''. Анархизам је наново почео и политички да делује.

До сада је забележен рад више организација оваквог карактера, премда им јавност, зачудо, није посветила никаву пажњу. Као да никоме није било ничег сумњивог у налепницама, графитима у којима се заговара анархија, као и разним ''просветитељским'' удружењима и трибинама на универзитетима.

Ево једног краћег списка анархистичких организација или њихових паравана:

Видели сте плакат, графит, штанд на Сајму књига са овим именом, али не знате шта значи. Реч је о скраћеници од Анархо-синдикалистичка иницијатива, најактивније и најбоље финансиране групе овог типа у Београду. Основани 2001, протествовали су исте године против америчке акције у Ираку, небројено пута против Г8 и активно подржавали протесте тог типа широм света. 2004. су примљени у своју Интернационалу (треба ли Србима опет нешто овако?), а познати су и по присуству на разним штрајковима радника. Транзиција у Србији је крајње лоше изведен процес, који је довео до тога да синдикати радника ступају у везу са овом организацијом, па су им и транспаренти често црвено-црни. Организовали су студентске протесте против школарине, прошле године, наочиглед целе јавности. Више пута су протествовали против представе Ноћ Ђенерала, те рехабилитовања ''ратних злочинаца'' уопште. Ко их финансира тешко је рећи; имају квалитетан сајт, још квалитетнија издања, штанд на Сајму књига, а о графитима и да не говоримо.

Испод овог имена крије се још једна екстремно лева организација. Наводно су борци против фашизма, а у пракси отворено нападају СПЦ, организују анархистичке трибине на универзитетима на којима се разговара о спровођењу различитих облика безвлашћа у пракси. Када је Национални строј упао на једну такву трибину, одмах је позвана Специјална антитерористичка јединица (САЈ), иако су припадници Строја били ненаоружани, и нису се опирали хапшењу. Нико, у оном моменту није ни пожелео да сазна каква је то била трибина, шта се на њој причало пре ''разбијања'' – важно је само да су зли националисти ухапшени.

Не ради се о објекту за чување свиња како име каже, већ је то скраћеница Одбора за борбу против организоване религије, најекстремније атеистичке групе у Србији. Имају свој часопис Безбожник, у којима се могу наћи различити текстови, од марксизма, па до отвореног вређања и клеветања СПЦ. Слике су скарадне, готово порнографске – од оних из Шпанског грађанског рата, па све до карикатура, фото-монтажа и крајње морбидних укрштеница. Хришћанство (Православље) се сматра фашистичком, ''неслободарском'' и погубном религијом, док се рецимо у дарвинизам слепо верује. На мети напада су искључиво хришћански православни великодостојници, никад исламски, јеврејски, адвентистички или будистички, иако се наводно залажу за борбу против сваког облика религије.

Сквотерски покрет је доста популаран у Западној Европи – то је покрет ''слободних'' људи који бесправно улазе у напуштене зграде (име му је настало од енглеске речи squatters – уљези који живе на туђем поседу) које после ''уређују'', али тако што је тамо све дозвољено: од дрогирања до сексуалних оргија, и наравно: ''Смрт фашизму!''. У Београду постоји више оваквих објеката, против којих се полицијска служба и није много борила – за разлику од европских колега, на које се толико угледамо.

Анархисти подржавају све сексуалне “слободе” и штавише их сматрају пожељним. Блиско су повезани са разним “геј” (првобитно, та енглеска реч је значила “весели”) асоцијацијама, а код нас највише са такозваном ''Queeria"-ом (опет, од енглеског queer, са основним значењем “чудни”) која је радикално геј/транс оријентисана, а слободно делује преко Б92. Ту су и разне лезбо/феминистичке организације, као и политички усмерене анархо-феминисткиње које такође делују у Србији, преко разних група за ''женска права'' и ''равноправност полова''. Треба напоменути, да су неки од водећих идеолога анархије били управо хомосексуалци и ментално нестабилне особе, те стога не чуди њихово цитирање Алистера Кроулија, највећег сатанисте свих времена.

Ове године је у Београду требало да буде одржан ''Ганџа (“ganja”, енглески сленг за марихуану) марш'', односно “Марш поноса” уживалаца марихуане. Срећа, те у овој земљи још постоји нешто здравог разума па је један овакав догађај спречен. Међутим, интернетом су почели да освићу сајтови на тему коришћења марихуане у ''здравствене'' (па и “рекреативне”) сврхе, а на сваком су уочљиви линкови ка сајтовима горепоменутих групација. Анархизам, по себи, дрогирање сматра савршено нормалним, па стога не чуди ова чврста веза између наркомана и анархије.

Поред поменутих, у Србији делују и многе друге невладине, ''просветитељске'', ''слободарске'' и ''антифашистичке'' групе и појединци. Организују се трибине, протести радника и студената, а несметано се делује и дела против закона и Устава ове земље. Ако је истицање Ратка Младића за хероја “говор мржње”, иако његова кривица није доказана (а тешко да ће и бити, јер је и нема), шта је онда парола ''Смрт држави'', а тек личне претње упућене њиховим светостима патријарху Павлу, и владикама СПЦ?!

Данас, у Србији постоји један проблем, који је повезан са свим другим, а то је радикална левица. Њене везе и са економијом, и са друштвом, културом, итд. су очите, и јавност досада није посвећивала довољно пажње овом општедржавном и општедруштвеном проблему. Ако неки појединци и јесу, већина чинилаца задужених за заштиту друштва и државе су пред њиме ћутали и затварали очи. Но, пред оваквим изазовима моралу, здравој памети, здрављу младих нараштаја и људи уопште, те законима и праву у целини, такав став је погубан, јер се не ради ни о каквој шачици тинејџера, нити неколицини особењака и болесника, већ о читавим (де)генерацијама. Нека ов�