Причање једног тада високог војног старешине



На Мојковцу је 1940. год. одржана прослава у Божићним данима, поводом 25 година Мојковачке битке. На овој прослави су говорили учесници Мојковачке битке и многе друге угледне личности тога времена.

Ђенерал Милан Недић је том приликом преставио виђење и значај Мојковачке битке:

По замисли аустроугарске Врховне команде у децембру 1915. године требало јe у Црној Гори опколити и србску и црногорску војску и приморати их на предају.

Део србске војске, од четири армије пробијао се Црној Гори тегобним, снегом завијеним путевима од Берана, Пећи и реке Циљевне ка Скадру и Јадранском мору – својој последњој котви спасења.

Непријатељ је гонио србске армије без прекида све до црногорских граница. Даље није могао. Наишао је на црногорску војску која је истурила своје јуначке груди ради заштите окрвављене и измучене своје браће.

По своме повлачењу претила је смртна опасност србским армијама са бока, из Новопазарског – санџака. Ту се налазила велика снага аустроугарске војске – VIII ојачани корпус. Овај корпус беше остављен из 53 и 62 пешадијске дивизије брдског уређења.

Овај корпус могао је много јада да зада, да је енергично угрозио одступницу србским армијама правцем: Сјеница, Бијело Поље, Мојковац, Колашин, село Матешево којије био једина комуникација за Скадар и Јаранско Море. Уосталом тако му је и заповедила његова врховна команда. Тај му је задатак онемогућила Санџачка црногорска војска под заповедништвом великом Србина и јунака, сердара црногорске војске Јанка Вукотића, познијег армијског ђенерала. Ту, баш на Мојковачким положајима а са својом првом санџачком дивизијом којој језаповедао јуначки бригадир Петар Мартиновић. Ову дивизију сачињавале су Колашинска, Ускочко-дробњачка и Бјелопољска бригада и два батаљона регрута.

Та је дивизија прибавила, сјајно борећи се, дајући велике жртве, време потребно док су, испред фронте VIII аустроугарског корпуса неузнемирено минуле све четири србске армије пут Скадра.

Прва санџачка дивизија у својим славним борбама на мојковачким положајима, ослоњеним на горостасне, тамне и шумовите црногорске планине Бјеласицу и Сињавину, на јуначком мегдану, на најљућој зими и страховито великом снегу, слабо одевена, оскудно храњена, починила је чудеса од храбрости. Само ту код Мојковца, задржала је непријатеља тридесет девет дана. Њена прва санџачка дивизија дочекала је и крвав бадњи дан и крвав Божић 1915. године. Али је и непријатељ тешко платио своју дрскост, да о највећем србском празнику завије у црно толику нејач и сиротињу црногорску жене и децу ових соколова, што на мојковачким положајима изгибоше да би србство живело.

Нарочито су биле крваве борбе које су водили: Ускочки батаљон, Колашинска бригада, 1 и 3 регрутски и Дробњачки батаљон на мојковачким положајима код Развршја, Бојне њиве и код самог Мојковца.

На Бадњи дан, на хладноћи од које пуца и дрво и камен, у шуми четинара са којих висе ледене свеће, дрхћући од зиме, јунаци санџачке војске јуришали на нож и клали се читаву Бадњу ноћ. Борба је настављена и на Божић. Непријатељ је био до ногу потучен. Брда његових мртвих војника су на Развршју и Бојној Њиви. Непријатељ је био двоструко јачи. Ипак се рачуна да је имао око две хиљаде мртвих.

Званични извештај заповедника Санџачке војске сердара Јанка Вукотића само за 10/23 децембар гласи овако:

„Командант прве Санџачке дивизије бригадир Мило Матановић о данашњим борбама саопштио ми је ово:

- Командант Колашинске бригаде, бригадир Милош Меденица у 1,20 по подне доставља: Сад сам стигао на положај, јуначким против-јуришем и заобилажењем после упорне борбе сломио сам непријатеља и отерао са косе Игришта и пребацио у највећем нереду на Бојну Њиву. Мртвих непријатељских војника има маса. О нашим губитцима још немам извештај, али је приличан број.

Доцније ћу послати подробнији извештај“.

Командант прве Санџачке дивизије додаје: „надам се да ће Колашинска бригада освојити ноћас Бојну Њиву.

Непријатељска артиљерија слабо је деловала, наша прилично, боље јој није дозвољавао склоп земљишта.

По телефонском извештају команданта бригаде само пред његовим десним крилом непријатељ је оставио око пет стотина лешева. Има око шездесет заробљеника, међу њима и један капетан.

Држање Колашинске бригаде у овим борбама за сваку је похвалу.“

Колика је борба била на Мојковачким положајима и какав је пораз био аустро-мађарске војске сведочи и ова чињеница:

Борбе Санџачке војске пре двадесет пет година, а нарочито оних код Мојковца, које су трајале тридесет девет дана, могу се посматрати са гледишта стратегијског и национално-политичког. Не зна се које је важније по својим последицама по србску војску и србски народ.

Стратегијски значај борби санџачке војске, у овим трагичним моментима повлачења србске војске кроз Црну Гору, најбоље је схватио њен сам врховни заповедник, Блаженопочивши Краљ Алексндар I ујединитељ. Он је саветовао сердару Вукотићу Јанку да истраје до Мојковца, обезбеђујући бок и позадину главнице србских армија. Сердар је сјајно извршио свој задатак и као велики Србин и као добар војсковођа и као расни Црногорац.

Да је Санџачка војска попустила и VIII корпус аустромађарске војске продро правцем Колашин, Андријевица, село матешево, србској војсци био би пресечен пут одступања за Подгорицу и Скадар. Шта би било са четири србске армије? Одговор је прост.

Блаженопочивши Краљ Александар учинио је признање Санџачкој војсци и сердару Јанку Вукотићу за упорне јуначке борбе од Дрине до Мојковца. Двадесет деветог децембра 1915 године одликовао је највећим орденом за храброст карађорђевом звездом са мачевима, славног заповједника војске, сердара Јанка Вукотића.То је у исто вријеме и признање свима херојима Санџачке војске, јунацима од мегдана, алем камену србског народа.

Велики Краљ, отац Отаџбине, дајући Карађорђеву звезду са мачевима сердару изрекао је ове историјске речи:

„Војводо, ви сте се више него одужили србству, зато ми је драго што ми се пружа прилика да вам лично из руке у руку предамза сада ово моје мало признање.“

Ми Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас спрске војске и србског народа. Захваљујући само великом осећању србизма и братства, црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж србства, његова узданица и његови вековни браниоци.

Са чисто војничког гледишта важност мојковачких борби треба ценити по месту, времену и резултату, где су се ове борбе одиграле обзиром на правац повлачења србске војске. Иако су у овим борбама учествовале само мале снаге, једна слаба дивизија, ипак су дале велике резултате. Српска је војска била спасена. Борбе су дуго трајале око тридесет девет дана. Добивено је много времена за потребе повлачења. Правац повлачења србских армија није ничим доведен у питање. Мојковачки положаји и по месту и по склопу земљишта извршили су потпуно свој задатак-задржали су далеко непријатеља. Ово све могло је да буде, јер су браћа Црногорци били решени да изгину сви, иако су знали да тиме не спасавају Црну Гору, већ част србског народа и славу србског оружја. Утолико Санџачкој војсци припада веће признање и дивљење свију нас.

Наши непријатељи нијесу могли да гледају никако ни уједињене србске народе и ни загрмљену браћу Србе и Црногорце. Свим могућим средствима а нарочито подмуклом пропагандом радили су да србски народ разједине и покоре, како би га у ропству искориштавали. Да је ко насео овим умишљајима наших непријатеља, њега би проклео наш народ. Тежа би клетва лежала на њему него на Вуку Бранковићу.

Али преварили су се наши непријатељи. Усуром и сивом камену и шумовитим и тамним горама не рађају се ни издаице ни кукавице. Да у србском народу таквих нема, доказ су Мојковачке борбе и свете црногорске жртве из 1915. Брат се нашао брату у помоћи. А данас се и од непријатеља праве пријатељи. Зна се шта долази ако неко неће брата за пријатеља.

Још једна света страна мојковачких борби је учешће црногорских жена у њима. Уз свог оца, сердара Јанка Вукотића, свуда и на сваком месту па и у борбама, била је његова кћи јединица Василија. Она је била и његов лични секретар и његов помоћник, а у тешким данима и његов верни пријатељ. Не само она, него се мора одати признање и хвала и оним безбројним колонама црногорских жена, које су на својим леђима у борбене линије износиле својим мужевима муницију и храну.

Услуга које је црногорска војска учинила србској војсци приликом њеног повлачења ка Јадранском приморју ничим и никада се надокнадити не могу. То су услуге које је могао да учини брат за брата и које се икада не заборављају. Да је црногорска војска, која еј јуначки закриљивала својим грудима повлачење србских трупа, попустила и тиме омогућила извођење аустријског маневра о опкољавању србске и црногорске војске, биле би уништене све четири србске армије па и цела србска војска, а србски народ не би био оно што је данас. Али је црногорска војска истрајала у неравној борби на мојковачким положајима и потврдила и овога пута старо уверење о црногорском делу србскога народа, да је пун чојства и јунаштва.

Црна Горо, ти суро камење, успомено јунака од старина, имаш се и чиме поносити. У теби је све што имаш и знано и поштено и јуначко и чувено. Ти светлиш србском раоду са твојих крша и гора као светионик. Ти си круна србског народа и његов понос.

Данас приликом двадесетпетогодишњице славних борби у Ново Пазарском Санџаку, кад се славље ори по целој Црног Гори, и плотуни наше војске поздрављају своје соколе и јунаке, ми данас уписујемо у историју србског народа једну златну страницу из 1915 године о борбама на Мојковцу, где брат брата издати не хтеде. Нека ова сјајна историјска опомена служи за пример свима данашњим Србима. Нека им она буде и понос и наук како се воли брат и чува свија земља.

Изгинулим херојима Санџачке војске свака част и спомен. Име им се увек спомињало док је сунца и месеца и србског благородног народа.