вести

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ поводом немилих дешавања на утакмици Грбаљ - Сиваспор

09.07.2008. 12:53

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ невладине организације «…

ОТВОРЕНО ПИСМО

26.05.2008. 19:04

ОТВОРЕНО ПИСМО свим водећим политичким факторим…

" Демократска издаја Србије" - Борис Тадић и масонерија

26.05.2008. 11:26

Зашто председник Борис Тадић никада за Дан Држа…

Истина о Борису Тадићу

24.05.2008. 14:04

Борис Тадић је рођен 15 јануара 1958 године у Сарајев…



Пример јунаштва

Битка код Куманова, Први балкански рат, освета Косова. Наши ходочасници са оружјем покушавају да дођу до светиња на Косову које су им, као и данас, недоступне (недоступне физички, али не и духовно). Леже на чистини испред Куманова, коју држи десетоструко јачи непријатељ, који уз то има привилегију утврђења, које онемогућава нашој војсци да се придигне.
Нико није ни главу могао да подигне са тла и чинило се даће доћи до расула, до оног расула које ми данас живимо. Војска је већ почела да се полако повлачи, да пуже, да гмиже. И тада, један дух, један човек који није хтео да гмиже, који није хтео компромис, који није размишљао о томе како рана боли, а како прија јутарњи капућино, је само устао. Као да је савест нашег народа, као да су сви они грчеви са коца пред умирање, након неколико дана по жеги у сопственој крви, проиграли у његовим венама. То није био човек, тоје била читава Србија. Тај човек, који је био Србија, који је био отаџбина, је подигао заставу.
Био је млади официр, звао се Војислав Николајевић. Чим се придигао, киша олова га је засула, он је пао изрешетан, али је заједно са њим, као на невидљиву команду устала читава србска војска. Освојила Куманово, освојила Стару Србију, повратила Косово и испунила Лазарев и Светосавски завет. Један човек је покренуо лавину која је учинила да се испуни завет због којег су Срби патили вековима. Један једини човек, једна једина застава и један једини пример. Помислимо може ли бити нешто величанственије од овога. Одговор стиже да може, а то је чин други, чојство.



Пример чојства

Чојство, најзлоупотребљенији појам којим се данас уопште барата. У овом нашем несрећном, изгубљеном друштву у коме појмови уопште више ништа не значе, они само користе овоме или ономе. Чојство. Чојство је оно најређе, најдрагоценије, оно што, када је јунаштво толико велико, толико племенито, толико снажно, толико самопоуздано, може себи да дозволи као врхунац, као оно највише, али не ван храбрости. Без јунаштва нема чојства. То је онда кукавичлук, кукавичлук прерушен маском чојства у нешто што не жели да буде кукавичлук. Нема чојства без јунаштва. Значи, јунаштво подигнуто на свети пиједестал жртве за друге је чојство и долазимо до сцене друге.
Деветнаести век, братство Бјелопавлића покушава да реши питање крвне освете. Пало је пуно крви, пало је пуно младих, јаких, јуначких глава на обе стране. Два братства покушавају да дођу до оног помирења крви, помирења духа, помирења заједнице,којe је неопходно да би се ратовало са заједничким непријатељем, са Турцима. И усред свађе, приче, буке, помињања дугова у крви и у главама, чуо се пуцањ. Обично се тим пуџеима кидају могућности оваквих састанака и оваквих заједница, оваквих помирења. Тај пуцањ срећом никог није погодио. Тај пуцањ је промашио и то је спасило читаву причу. Трајао је цео дан тај разговор, да би се братски завршио у загрљајима кроз сузе, у опроштају који је болан, али којије опроштај. И разишли су се два братства. Али остао је само један дечак, као насмејан, као невидљиво загледан у даљину, покривен ћебетом, непомичан. Када га је његов отац позвао да пуђу кући, дечак му је тихо, једва шапућући поручио да приђе, да му нешто каже. Када је отац пришао, он је разгрнуо ћебе и пред оцем се указала крвава ружа ране тог дечака. Тај дечак је био погођен оним метком и он је сатим трпео бол, не само не смејући да јаукне, него није смео да промени било коју црту свог лица, није смео да помери очи, да не би одао рану, јер би онда све почело из почетка, то крваво коло међусобних убистава најближих би се наставило. Он је отћутао, дочекао разлаз своје браће и онда оцу тек признао да је рањен. Бог и анђели су га сачували, отац га је одвео и извидао, тај дечак је наравно касније постао јунак. Јер, од чојства, од вишег, се лако постаје ниже, то је јунаштво.
Његово име је Блажо Радовић. Његово име је заборављено име, заборављено од силних Мадона, Принса, Магазина, Оливера Драгојевића. Од свих могућих трећелигашких музичара, спортиста, звезда, икона новог доба, ми заборависмо на Војислава Николајевића, на малог Блажа Радовића, ми заборависмо себе. И у том забораву себе, у том забораву не само тога "шта беше чојство и шта беше јунаштво", ми смо заборавили шта је реалност, заборавили смо на онај појмовник који је сваки чобан са Дурмитора у осамнаестом веку знао. Ми заборависмо на онај једини магнетни центар који може да пиљке наших егизма, индивидуализма, наших стилова, жеља, несрећа личних и појединачних, скупи у једно магнетно поље које је нација и које је држава. То је магнетно поље отаџбинољубља, засновано на јединству правде, нације и Бога и на чојству и јунаштву.

Од срца Вам препоручујем књигу Марка Миљанова "ПРИМЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА"

ДАЈ БОЖЕ ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ!

Борба за очување Православља и србства многима данас изгледа крајње небитна. Ипак, постоје људи који схватају важност очувања србског националног идентитета, наших духовних и културних вредности. У Србији постоје више националних удружења, покрета, редакција часописа чији се програми мање или више разликују. Нажалост и поред истог циља, коме сви теже, постоје несугласице о начину доласка до њега које стварају непријатељство између њих. Неслога је постала карактерна црта нашег народа, која полако разједињује и ово мало православно-националних снага, које некако успевају да опстану у овим тешким временима. Антисрбске снаге се итекако разликују, они се отимају међусобно око туђег хлеба, али се увек удружују да би заједно комадали србство. Нашом разједињеношћу им само помажемо да нас са што мање труда савладају. Некако се увек водимо мишљу да смо само ми у праву, а да су наша браћа у великој заблуди и да их треба одбацити. Често не бирамо речи када им се обраћамо, вређајући их заборављамо да су они наши саборци, ма какви били. Није потребно да се међусобно руже јер их превише руже наши непријатељи. Сваки од тих покрета има нешто достојанствено у себи што треба поштовати. Не можемо сви корачати заједно и на исти начин певати нашу песму, али можемо јуришати сви заједно са истим стиховима у срцима.



СЕТИ СЕ, СРБИНЕ

Сети се, Србине, увреда које си ти нанео делима и језиком - нарочито необузданим језиком - браћи својој и заборави њихове увреде према теби. Само тако добићеш похвалу од твог страдалног народа и благослов Божији. Сети се, Србине, да си познат бити јунаком и у миру, као и у рату, па заборави твоје јунаштво показано само у рату. У рату је човек јунак над човеком, а у миру над самим собом. Сети се кнеза Иве од Семберије и војводе Марка Миљанова. Србске гусле прославиле су и ратне и мирнодопске јунаке. Какав јад за гуслара кад буде певао о теби као ратнику, па му се усред песме покидају струне! Сети се, Србине, славе и обазривости твога народа у прошлости давној и недавној, па заборави твоје заслуге и не очекуј награду од савременика. Садашњост је судија прошлости, а будућност садашњости. Само глумци очекују аплауз у току представе. Сети се, Србине изгнаниче, твоје страдалне браће у Отаџбини, где су само две партије: безбожничка и антибезбожничка (овој другој припада сав твој крстоносни и многомилиони народ) па заборави десет нових партија у туђини, у које те увлаче људи без суза за народне болове и без слуха за пригушене вапаје народне:
НЕ ДЕЛИТЕ СЕ, УЈЕДНИНИТЕ СЕ! БРАЋА СТЕ!



Свети
Николај Жички