Прескромно је наше знање да би смо се упустили у писање о оцу Јустину Поповићу. Има других, позванијих, ученијих, који ће писати биографије, студије и докторате о овом великом човеку српске духовности. Усуђујем се само да изразим поштовање и дивљење његовом неуништивом духу и стваралачкој енергији.

Када је цркву и православље, као духовна катаклизма, притиснула стихија комунистичке власти у Србији, међу првима на удару, уз владику Николаја Велимировића, нашао се, млађи од Николаја, скромнији и повученији Јустин Поповић. Његов снажан дух, теолошко образовање и духовност нова власт је оценила као претњу за ширење својих идеја, па се потрудила да пресече његов утицај на младе нараштаје српских теолога. Јустин Поповић је удаљен са Теолошког факултета и заточен у мали, женски манастир Ћелије, надомак Ваљева.

Блокиран са свих страна и државом и црквом, која се и сама борила да преживи, Јустин је могао још само да животари у самоћи молећи се Богу, читајући и пишући. Али, и то је било довољно Јустиновом неуништивом духу да шири дух православља на младе, пријемчиве душе и да развије у забити малог манастира једну вслику духовну школу, једну чаробну копчу, којом ће се, једног дана, када буде услова, Српска православна црква укључити у свет.

Отац Јустин дуго није смео да излази из манастира, али су долазили к њему, као на ходочашће, млади српски теолози, да га слушају, да разговарају с њим, да се напију са извора његове мудрости и духовности. Тако је овај велики духовник, иако удаљен са Теолошког факултета, извршио дубок и пресудан утицај на читав нараштај младих теолога од којих ћемо поменути само неколико: владику Атанасија Јефтића и Амфилохија Радовића, као и пок. академика Димитрија Богдановића.

Није се отац Јустин ограничио само на оне који су долазили да слушају његове мудре речи. Он се са великом љубављу и жаром посветио и свом манастиру, монахињама које су му биле поверене.

Младе, талентоване, паметне девојкс, којс су дошле у Ћелије да посвете свој живот Богу и молитви, васпитавао је, образовао и оспособио да после њега преузму и наставе његово дело. Анђеоски хор, чије појање на грчком као и на старословенском нико неће заборавити ако га је једном чуо, можда чак и надмашује иконописачка радионица, прва која је уопште радила после другог светског рата. Међутим, можда је ипак најзначајнија издавачка делатност манастира Ћелија. Велики Минеј у 12 књига, дела Јустина Поповића и друга вредна теолошка литература, захваљујући вредном и пожртвованом раду ћелијских монахиња продирала је у народ и много пре него што је то власт дозволила.

Из Јустинових Ћелија, овај дух је обухватио целу Шабачко-ваљевску епархију. Она је, скоро неприметно, примила на себе улогу центра за препород православља. Данас, у животном делу владике Лаврентија, у неприступачним врлетима манастира Соко, негује се култ владикс Николаја Велимировића и гради се велики, европски, православни духовни центар, који ће постати модел и узор за пробуђено православље…