Тропар глас 3:

Пута који, води у живот, наставник и првопрестолник и учитељ био си. Јер најпре дошавши, Светитељу Саво отаџбину твоју просветио си, и породивши је Духом Светим, као маслинова дрвета у духовном рају засадио си свеосвећена чеда твоја. Зато те као сапрестолна Апостолима и светитељима, поштујући молимо: моли Христа Бога , да нам дарује велику милост.

Веома давно живео је један мали принц. Био је необично мудар, богат и леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена. Али, Божанска искра коју су у њему, док је још био дететом, распалили његови свети родитељи привукла је његову пажњу ка трајнијим, вечним и непролазним духовним вредностима Божанских истина, и одвратила га од свих тих земних чари, и привлачности овога света, за којма су милиони осталих људских бића жудели. И једнога дана, тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и побеже тамо куда га је срце вукло, у једно пусто место где се настани као сиромашни странац. Једина жеља му је била да своју душу осветли Божијом истином и вољом, и да само Њему служи.

Отац овога принца, Стефан Немања, био је српски владар, врло мудар и храбар. Мајци је било име Ана. Красили су их скромност, племенитост и побожност, који су те племените особине пренели на младога принца. Немања и Ана у младости су добили два сина – Стефана и Вукана и неколико (помињу се три ) кћери. Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби су сматрали породичним и Божијим благословом. Тако су Немања и Ана, иако су одавно престали рађати, желели да још роде. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, „који ће бити – како рекоше разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора у нашој старости“. Пред саму старост Бог им је испунио ту жељу. Добили су и трећег сина коме дадоше име Растислав – од милоште – Растко. Ово дете је било понос и велика нада својих родитеља. Како је рођен не по „страсти плоти“, већ измољен – по благодати Божјој, он је уистину постао наследник њихове најзначајније, духовне владавине; пуна потпора и најслађа утеха њихове старости.

Немањин владарски двор био је у српској престоници у граду Расу – код данашњег Новог Пазара. Ту је рођен и одрастао принц Растко. Као дете био је у свему послушан својим родитељима. Недељом и празником, са другом децом, одлазио је у храм на света богослужења. Показивао је љубав према свима. Иако је био царски син, трудио се да у свему буде једнак са осталом децом. Сиромашне је помогао, а слабе и нејаке бранио и штитио. У свему је био пример доброг дечака и друга. Са великом пажњом слушао је своје учитеље и васпитаче. А најбољег васпитача имао је у примеру својих честитих родитеља, особито свога оца. Зато је био омиљен у целом Немањином царству.

У време раног Растковог детињства, још у доба његовог „сазнајног периода“, када дете најбоље памти и најлакше усваја појмове и примере који му се предају, његов побожни и благочестиви отац, Стефан Немања почиње да гради своју „заветну задужбину“ – манастир Студеницу, у којој се „заветовао монаховати[1].“ (Када смо наставили са градњом Храма Св. Саве на Врачару, наш песник,знајући колики значај за наше духовно јачање и напредовање има градња тога храма, рекао је; „Ми градимо храм, а храм гради нас“ – М. Бећковић). Тако је и Немања, зидајући Студеницу, „на уможење лика монашкога „ (Биограф), њом обликовао своје биће, „истесао“узорног монаха и изградио од себе духовног горостаса, који је зрачио примером, не само на блиске своје, на поданике своје, већ и на све оне који су га окруживали и као таквог знали.

Као што је, касније, Царица Милица, зидајући Љубостињу, сваки камен намењивала за неког погинулог на Косову, кадила топлим молитвама, залевала врелим сузама и љубила сваки камен (отуда назив манастира – Љубостиња) и у камену онога, за кога је исти намењен; тако је и Стефан Немања, зидајући Студеницу „на умножење лика монашкога“, сваки камен, мислено, намењивао за будућег подвижника у њој; кадио га топлим молитвама; залевао га сузама монашког покајања[2] за које се већ определио; и уграђујући сваки камен са љубављу, он у њему љуби свакога искренога подвижника, монаха у Студеници; и до данашњега дана га љуби. Студеница је дакле, грађена на Немањином опредељењу за Царство Божје.

Још као дете, по казивању савременика, Растко је много волео да се задржава са оцем и забавља на градилишту манастира Студенице. Свакако да се он и корисно забављао, приносећи са љубављу камен који је могао, или опеку мајсторима, и тако и себе уградио у ово здање; тиме у себи, мислено обликовао, као и отац му, будуће определење за Царство Божје. Ту, на градилишту Студенице, као и на двору свога оца, највише је времена проводио у пажљивом слушању дивних разговора које је његов отац водио са побожним градитељима, и особито са монасима, који су били чести и драги гости Немање. То је, наравно, имало и пресудан утицај на његово коначно определење.

Манастир Студеница је постао значајан у својој историјској прошлости, не само по своме лепом мермеру којим је зидана црква – мада и због тога; не само по својим прекрасим порталима и јединственим у свету из тога времена – мада и због тога; не само по непревазиђеном ликовном остварењу на зидовима храма из времена Св. Саве, тим дивним фрескама – мада и због тога. Студеница је постала најзначајнија и најпознатија по определењу својих ктитора; по „Косовском опредељењу“ пре Косова – за Царство Божје! Ту, на темељима Студенице Расткоје калио своје одлуке и своја опредељења.

У житију св. Симеона биограф Доментијан о овоме говори: А овај богомудри младић давидски излажаше у ширину весеља, видећи у себи испуњаване заповести Божије, и у свему посматрајући преподобнога оца својега, уподобљаваше се његовим добрим делима, као што засведочи истинита премудрост Божија у светом своме Јеванђељу: „Што види Син Оца да чини, то исто и Син чини“ (Јн, 5, 19). И пребиваше неодступно изванредним разумом својим, веселећи оца својега и матер, и мољаше се Господу говорећи:

„Господе Исусе Христе Спаситељу мој, оче истините светлости, самосавршена премудрости очева, који хоћеш да спасеш свако створење и да приведеш у разум истинити ( I Тим.2,4). Јер ти си, Господе, помоћ беспомоћнима и нада безнадежнима, вођ старима и утврђење младима. Приведи моју младосну слабост у вољу истинитога твога разумевања и удостоји мене, који сам напред пошао, да и постигнем овај пут..., којим се и родитељ мој свети жури да иде. Јер Ти знаш моје прошење, Господе, ... јер душа моја не заволе овога света и што је у њему, но имајући милосрђе са мном недостојним, удостоји ме да испуним реч твога светога Јеванђеља, коју изрекоше истинита уста твоја, Господе: „Ко остави оца или матер или жену или куће мога имена ради, примиће стоструку награду у идућем веку, и наследиће живот вечни“ (Мт. 19, 29), да са Господом царује на векове. Ради тога у твоје руке предајем дух мој (Лк. 23, 46), и без закашњавања идем за тобом, Творче мој“.

Тако се Растку, читајући побожне књиге и слушајући приче о Богу и светим људима, још од малена појавила жеља да постане монах и да живи у манастиру. Желео је да, када одрасте, цео свој живот посвети Богу и своме народу. Када је напунио 17 година одлучи да оде на Свету Гору у Грчкој, где има много манастира и монаха. Једнога дана, одлазећи тобоже у лов, завара траг дворској пратњи и са некима од монаха побеже у манастир. Сазнавши за то, Немања одмах посла потеру за њим до Свете Горе.

После неколико дана напорног путовања, Растко стиже у Свету Гору, у руски манастир Свети Пантелејмон. Одмах за њим стигла је потера, послана од његовог оца, да би га вратили. Он је мудро искористио тренутак, примивши љубазно посланике и угостивши их обилно, и док су они, уморни од пута, тврдо заспали он прими монашки постриг, добивши монашко име Сава. По војницима из потере послао је родитељима своју одећу и прамен косе која се одсеца при монашком постригу. Монах Сава провео је неколико месеци у манастиру Св. Пантелејмон. После тога прелази у грчки манастир Ватопед.

У међувремену Сава је приволео и свога оца да прими монашки постриг. Замонашили су се и Немања и Ана. Немања се, као монах Симеон, настањује у манастиру Студеници, а Ана са монашким именом Анастасија насељава манастир пресвете Богородице, који је, такође Немања саградио, и основала женски манастир.

На позив Светога Саве Немања одлази код њега у манастир Вартопед. Сава и Семеон сада планирају да подигну српски манастир на Светој Гори. Уз потребне дозволе почели су градњу ман. Хиландара. Градња је брзо текла, тако да је манастир за кратко време сазидан и Сава и Симеон се преселише у њега са свим српским монасима који су живели на Светој Гори. Тако Срби добише свој манастир на Светој Гори, који постаде центар духовности и културе кроз целу нашу историју.



Отац и син, сада монаси Сава и Семеон, живели су у Хиландару молећи се свакодневно Богу и чинећи добра дела. Убрзо затим Немања је умро у доброј старости. После осам година, Сава отвара његов гроб и налази потпуно цело тело из кога је текло миро – мирисно уље.

У то време у Србији су почеле да се догађају страшне ствари. Браћа Св. Саве, Вукан и Стефан ожењени су из два сасвим супротна света. Вукан ожењен римокатолкињом – мађарском принцезом, потпао је под утицај латинског запада; док је Стефан био ожењен православном, византијком. За живота Стефана Немање православни, византијски утицај био је доминантан у српским земљама које је Стефан Немања ујединио у једну снажну државу. Римокатолички запад је хтео, пошто-пото да тако оснажену Србију стави под свој утицај. То им је пошло за руком сада, када се владарски двор Немањића, Вукановом женидбом ородио са римокатолицима.

Немања је свом душом био одан светом Православљу, кога се љубоморно држао. Стога, да би утврдио своју младу државу на темељима чистог Православља, он најпре упозорава своје синове да се стриктно придржавају и чувају свој свету веру, чисту и неупрљану, да се слажу и љубе као браћа. То је био разлог што је Немања предао престо млађем сину, Стефану а Вукана је приволео да се задовољи примањем на управу Зете. Када је Немања поделио наслеђе заклео је синове на верност и братску љубав. Вукан иако незадовољан одлуком, за живота свога оца није ништа предузимао. Међутим, негативни утицаји са стране учинили су да је незадовољство код Вукана стално расло.

Знано је каква су све зверства и скрнављења светиња чинили западни крсташи у православној византији и у Светој Гори у време Св. Саве. Утицајем Запада је тада распаљен огањ мржње и непријатељства међу браћом у Србији. Потстакнут тазбином, после смрти оца, Вукан одлучује да по сваку цену свргне брата и преотме круну. Уз помоћ Мађара он успева у томе. Стефан је протеран из Србије, а Вукан поче спремати своје крунисање. Немири у Србији су земљу потпуно уназадили. Због нереда, несигурности и крвопролића, велики број Срба се исели у друге земље. Вести које су стизале из земље ставиле су Св. Саву на велику бригу. Требало је нешто предузети, да би се спасла земља и народ од пропасти. Сава се посаветова са братијом и одлучи да крене у Србију да измири завађену браћу и држави врати мир. Узе са собом и тело свога оца Симеона, које и после осам година од смрти бејаше цело и нетрулежно, и понесе га у Србију.

Да дочека свога брата и тело очево, Стефан са синовима, племством, свештенством и народом, пође им у сретање до саме грчке границе. После двадесет година браћа се сретоше. Стефан паде на колена пред ковчегом са очевим светим телом, а Сава га подиже и падоше један другом у загрљај. Након овог дирљивог сусрета велика поворка настави пут према Немањиној задужбини Студеници где ће бити положено Симеоново тело у припремљену гробницу. Успут се народ придруживао и певао од радости. Испред манастира Студенице напрегледну поворку сачека мноштво света са игуманом Дионисије, епископима и свештеницима. И Вукан није имао куд. И он се придружио са својим синовима и унуцима да сачека брата и оца. Поздрави Саву са великим поштовањем, не као брата, већ као духовнога оца и господара. Велики Савин ауторитет у народу принудила га је да савлада своју бунтовничку нарав.

Када су положили Симеоново тело у гроб и обавили света богослужења, Сава позва своју браћу на разговор. „Кроз Савино присуство“, - каже биограф, - „два брата се ујединише у великој љубави“. Постиђен пред Савиним ауторитетом, благошћу и мудрошћу његових речи, љубављу коју показа према браћи и своме народу, Вукан се извињавао и правдао да је све чинио по наговору своје властеле. Стефан пак великодушно опрости брату све и тако престаде непријатељство међу њима. У народу настаде неописива радост и одушевљење; а као видни знак Божије милости и благослова, из Симеоновог тела потече свето миро. Завршивши овај значајан посао Св. Сава је хтео да се врати својој омиљеној Светој Гори, но на молбу Стефанову Сава остаје у Студеници.

По студеничком правилу које је установио ктитор Немања, српски владари су лично постављали достојна лица за игумане и старешине манастира Студенице. Користећи ово наслеђено право од оца, велики жупан Стефан за старешину Студенице наименова свога брата архимандрита Саву. Тако Сава своју „милу у драгу“ Свету Гору и Хиландар замени студеничком пустињом. Нова околина му брзо постаде драга и блиска. Студеница је блистала у белом мермеру међу четинарима, као бели лабуд на зеленом језеру. Црква је била већа и лепша од оне у Хиландару, а конаци велики и пространи, пуни младих и вредних монаха. А оно што посебно Саву везиваше за ову светињу, беше блажено и мироточиво тело његовог оца светог Симеона. Свакодневно је река народа долазила светитељу на поклоњење и поред његовог ковчега догађаху се бројна чуда. Студеница постаје место ходочашћа.

Од Студенице Свети Сава ствара нови Духовни и културни центар српске државе. У њему отвара прву школу српске писмености и школу за свештенике и монахе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Сава у манастиру заводи светогорско правило живљења и Богослужења. Задржа у Студеници неколико писмених и образованих монаха који му помахагу у описмењавању и образовању младих српских калуђера, које Сава припремаше за велику мисију у српском народу. Ту се почеше преписивати богослужбене и побожне књиге, учити сликарство, живописање цркава, сликање икона, вештине проповедања, црквена организација и све што је потребно духовним народним вођама. Одатле их је, тако припремљене, слао на службу у друге цркве и манастире. Студеница израста у духовни универзитет српске државе па и целог Балкана. Тим радом Св. Саве, у Србији на Балкану настаде мир, спокојство.

Светог Саву народ доживљава и поштује као свога правог пријатеља и духовног пастира. Његов живот је најречитија проповед. Он залази у прост народ као међу своје најрођеније, саветује, поучава у разним пословима, упућује примером и речима. „Народ се хранио његовим речима као медом“ – каже биограф.

Да би створио духовни амбијент што сличнији Светој Гори, Сава око Студенице диже и гради мање црквице, конаке, манастирску економију и зграде за госте – трпезарију. У близини манастира, на обронцима Чемерна, изнад кањона реке Студенице, Сава одлучи да подигне себи кућу „за тиховање“ – испосницу – попут оне у Кареји. Изнад бучне планинске реке Студенице, као ласта своје гњездо залепљено уз литицу, сагради Сава студеничку испосницу, необичну кућу од камена и храстових греда. Испод куће беше бунар са хладном и лековитом планинском водом која је ношена болесницима. Сава ово место изабра за своје повремено повлачење у самоћу. Испосница му је служила за обнову духовне снаге. После враћања са заморних а души угодних путовања међу народ, беше му потребан близак и неузнемираван додир са Богом, додир његовог духа са Духом Светим. Ту се као испражњени резервоар пунио новом енергијом за бројне мисије у служби добра и напретка свога народа и земље.

Предузима уз помоћ оба брата, а нарочито великог жупана Стефана, обнову старих и запуштених цркава и манастира, као и изградњу нових. Зида манастир Жичу и ојачава укупну црквену организацију и дисциплину. Пише Студенички типик, правила живота у том манастиру. Неки научници тврде да је сам Свети сава узео учешћа и у живописању Богородичине цркве у Студеници. Тиме се објашњава високи домет фрескосликарства тога периода. Створио је најпре у Студеници, а потом и у другим манастирима „часне домове“, који су били прве српске болнице и уточишта за немоћне, сиромашне и старе, где су они могли да нађу заштиту, храну, лекове и негу. Св. Сава је одредио да све богатство цркава и манастира има да служи за добро народа, а не да се богате свештеници и калуђери. Њима је и даље остало да се у тишини моле Богу, да врше црквену службу и да живе животом који ће народу служити за пример и углед.

Ноћима размишљајући у својој испосници изнад Студенице, Сава је резрадио план како треба успоставити самосталност српске државе. Рекао је брату Стефану: - назив великог жупана треба да заменимо титулом краља. Пре тога се морамо изборити за самосталност Српске цркве. Тако је желео и наш отац Стефан. У договору са братом Стефаном путује у Цариград и добија самосталност Српске Цркве. Цариградски патријарх произвео је Саву у архиепископа – поглавара Српске Цркве, са правом да сам посвећује атрхијереје у својој цркви. После тога, браћа подижу манастир Жичу, на реци Ибру код Краљева, која постаје седиште Српске Архиепископије. Жича је посвећена Христу Сведржитељу и освећена је на Спасовдан 1220. г. Свети Сава је ту у Манастиру Жичи крунисао свога брата Стефана краљевском круном. Тако је трудом и заслугом Св. Саве наша земља добила самосталну, своју цркву, а државност утврђена и уздигнута на степен краљевства.

Све ово што је Свети Сава урадио у своме животу и своме роду оставио у наслеђе, остварио је то својом силном вером и безграничном љубаљу према Богу и своме роду као и према сваком човеку са којим се сретао. Забележена су многа чудеса која је он чинио својом силном вером за живота свога: лечење раслабљеног, утишавање буре, спасавање од разбојника, лечење, а други пут и васкрсавање брата ради примања монашког пострига; вером одгонио војске непријатеља од своје земље, молитвом умртвио одметника Стреза; и као што су некада апостолима, тако су и њему доносили многе болеснике, и он их молитвом и полагањем руку исцељиваше. И многи топоними сведочаху његово чудесно присуство. Доста је било само да се он негде појави па да се то место обележи његовим именом: Савине испоснице у Студеници; село Савово; река Савошница, Савине стене, - ребра, - каца; Савина вода итд. Свако ово место везано је споменом на неко чудо Св. Саве, а поједина места, особито воде и до дана данашњега показују исцелитељску моћ.

Али једно, ништа мање од ових чуда, је и његова моћ да вером подигне палог човека из бездана а да га и привуче у загрљај Оца небеског. То је чинио за живота идући кроз народ и приводећи га речју својом Богу. То он чини и сада молитвом Богу за нас, и речима у писмено остављној БЕСЕДИ О ПРАВОЈ ВЕРИ којом он нас, и који год то жели, приводи у „наручје“ Божје.

ИЗ БЕСЕДЕ О ПРАВОЈ ВЕРИ:

1. Браћо и пријатељи и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо у срца ваша и у савести душа и пред очи ума, и разумите их.

2. Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела (свог), просвети род наш; и посла у свет свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Дуга“ (Мт. 28, 19).

3. С тога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држите се пре свега праве вере његове. Јер као што рече Апостол, „темеља другога нико не може поставити осим онога које постави Дух Свети“ (I Кор. 3,11) преко светих Апостола и Богоносних Отаца. А то је – права вера која је на светих седам васељенских Сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење (I Кор. 3, 12) то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање (вере) без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји“ (II Тим. 3,17), а не да због недостатка (једног) храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела“ (Гал. 5,6).

4. Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску , Узрок и Саздатеља свега проурокованога и сазданога, видљивога и невидљивога. Која је једне суштине, то јест природе и у три лица.... клањајући се (тако) Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној.

5. И једнога од Тројица,... од Бога и Оца рођеног Сина и Бога Слова (Логоса), надвремено и од Њега, Родитеља, нераздељиво рођенога, а не створенога, једносушног Родитељу и увек постојећег са Њим; који је добротом све привео из небића у бића, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије Богородице. Он од Бога Оца (свог) изволео је вољом Оца и Духа, да (својим доласком у овај свет), спасе своје створење.....

6. Њега знамо као савршеног Бога и савршеног човека.... Једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу. Који је истински а не привидно претрпео сва природна и безпрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет, и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност (Д. Ап. 2,27), и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узевши је на небеса седе с десне стране Оца. И опет ће доћи и дати свакоме по делу његовом (I Петр. 1, 17). Јер вели: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, „отићиће у живот вечни, а који су чинили зло – у васкрсење суда“ (Јн. 5, 15-19).

7. Уз то клањамо се и поштујемо и целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења Бога Слова. Клањамо се и дрвету Часнога Крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

9. Примамо светих седам Васељенских Сабора: (први...) и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена и места сабирали ради утврђивања православља, јеванђелског учења, које прима Саборна Црква. А оних који се одрекоше сви свети Оци одричемо се и ми; и које проклеше они проклињемо и ми.

11. Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут од Пречисте Приснодјеве, и догмате домостроја Очевог и свог изврши дивно и заиста неизрециво; распе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу, заповеди ученицима својим Апостолима, говорећи: „идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе као што сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не поверује, осудиће се“ (Мк. 16, 15). Ово је, дакле, права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

12. И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, држећи заповести његове и увек творећи вољу његову. Јер је “вера без дела мртва“, по речи Јаковљевој (Јак. 2, 20,26). Но, браћо и чеда моја љубљена, држите, стога, реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и прeпевајући у срцима вашим свагда, дан и ноћ непрестано (ЕФ. 5,19). Јер Бог, када га људи исповедају (признају) и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером (ЕФ. 3, 16-17) у срца оних који добро слушају науку његову... И ми сатворивши вољу његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и будућем, ако верно сачувамо заповести његове, које нам је сам Господ заповедио да држимо, и обећао нам за то небеску награду, говоречи: „Заиста вам кажем, ко моју реч одржи, неће окусити смрти до века“ (Јн. 8, 51).

13. Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрт довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер окушањем греха укус смрти је ушао у сав род људски до Христа (Рим. 5,12). Ради тога окуси смрт Он који је безгрешан и бесмртан по (свом ) првом рођењу од Оца, али је окусио ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: „Окусите и видите како је добар Господ“ (Пс. 33,9). ...

14. ... Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмрнта дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима (Д. Ап. 24,16), пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум (смисао) светог крштења – просвећења Божијег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубите покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умилење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, ни блудничење, него напротив, чист живот какав је Божијим очима угодно гледати.

15. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове и ово је прва заповест речена онима који Га љубе: „Љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свимумом својим и свом душом својом и свом снагом својом“ (V Мојс. 6,4-5: Мт. 22, 37-38). Јер је Он „... Бог Велики и Силни и Страшни“ (V Мојс. 10,17). Да „држите заповести његове и да извршујете пред очима његовим све речи које вам заповедих“, „да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете до века“ (V Мојс. 6,2).

Ето тако, после много година, овај крељевић вођен Божијом руком врати се из пустиње у своју земљу као принц Цркве и духовни вођ своје нације за сва времена. Иако је био без деце, он је кроз векове постао отац милиона и милиона својих духовних синова и кћери.

Ово се догодило пре више од седам и по векова, али духовна буктиња коју је он упалио у своме народу, још увек годри, а број његове духовне деце стално се умножава. Он је био пријатан, али неустрашив: необично леп, а врло скроман: веома активан, али сталожен; друштвен, а ипак усамљен. Умео је да живи отмено у обадва света, те су се на њега многи угледали.

И данашњи Срби, из љубави према њему, подижу му многобројне задужбине на свих пет континената, где год има Срба.

Историја овог необичног и дивног краљевића сдржана је у личности нашег данашњег слављеника, коме: УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ!




[1] Када је византијски имепратор победио Стефана Немању, одвео га је са собом у Цариград и заточио у манастир Пресвете Богородице Евергетиде (Добродетељнице). Молећи се у овој светињи Немања је учинио завет, да ако га Бог молитвама Пресвете Добротворке, ослободи и врати на управљање својим отачаством, да ће, сличну овој задужбини, подићи и у својој земљи и у њој примити монашки постриг – „монаховати“ (Бивши игуман студенички, архимандрит, отац Симеон). Студеница је дакле последица и испуњење Немањином завета.

[2] „Када се неко каје он и завет дава; ко испуни завет, он се и спасава.